PRIČE IZ LIFTA I JEDNA TRUDNICA

17141277_10210731148329858_1013106642_n.jpg

Ranije sam se plašila liftova. Bila sam tako nepoverljiva prema tim, zagušljivim limenim kutijama, koje nas voze gore dole. Zato sam radije birala stepenice, čak i onda kada sam nosila štikle. Nesigurno sam se penjala stepenik po stepenik, silovito ih ubadajući, kao da ću na taj način učiniti da iz njih nikne korenje koje će mi obezbediti stabilnost. Liftove sam izbegavala kad god sam mogla. Ulazila bih u njih samo kada sam bila u žurbi ili imala nekakvo čvrsto opravdanje, poput umora ili onog čuvenog mrzi me.

Kako je vreme prolazilo shvatila sam njihovu korisnost. Desio se život, još jednom me potsećajući na onu čuvenu :„ nikad ne reci nikad“.

Zamislila sam se nad svim tim obećanjima koje sam dala sebi i shvatila da je većina počinjala upravo sa tim nikada, mada ima i onih koja su počinjala sa zauvek. Da li me ona još uvek obavezuju? Da li će mi se u jednom trenutku prišunjati s leđa, zahtevajući da znaju zašto sam ih tako olako izrekla? Sasvim je moguće

. U medjuvremenu sam kako tako prihvatile liftove i integrisala ih u svoju svakodnevicu. Još uvek mi nije prijatno kada se u njih natrpa gomila ljudi, pa uhvatim sebe kako dahćem u nečiji potiljak sabijena u ćošak ili kada mi se pridruži dobrodušna stara komšinica i njena upaljena cigareta. Nikada kao u tim trenucima ne blagosiljam dodir svežeg vazduha i moje kože, kada stupim na otvoreno.

Do skoro je naš lift bio ofarban u tamnu boju višnje, nekome se svidela. Nama ostalima se trebalo navići, ali smo nekako ipak uspeli. Ima ona izreka : Živ čovek, na sve se navikne i baš je tako. Koliko god da nam se nešto ne dopada vremenom ga prihvatimo kao takvog, zaboravljajući kakvo je bilo pre. Mada mislim da se ovo pravilo ne može u potpunosti primeniti na međuljudske odnose. Sa stvarima je ipak drugačije.

Sada je naš lift siv, čeličan i ako pokušate da se pogledate u ogledalu gadno zažalite, zbog dubokih senki koje sivilo baca na lica. Zato ga je bolje ignosrisati. Nekad sam iznova i iznova iščitavala natpise na zidovima, tek da mi vreme brže prođe, ali više ih nema. Mada se poneki jš mogu nazreti, ako znate gde da gledate. To su oni urezani. Sada vreme prekraćujem razgovorima.

Čitav jedan tajni život se vodi u liftovima i što bi moja drugarica rekla:“ Kada bi ti zidovi mogli da govore, kakav bi se haos oslobodio.“

Zanimljivo mi je sada sa najavom proleća, kad a je moja trudnoća postala očigledna, a jakne tanje, kako ljudi reaguju i kakav im je tok misli. Evo primera radi: prošle nedelje se lift zaustavio na trećem spratu i u njega je kročio sedokosi čovek, sa čijim se unukom moj sin često igra. Nas dvoje smo baš krenuli put Gradskog parka, što bi on rekao da iskoristimo dan do maksimuma. Koraknula sam par centimatara dalje da bi dekica mogao da udje pozdravivši ga. Otpozdravio je pokretom ruke, sve vreme fiksirajući moj veliki stomak, a zatim glasno uzdahnuo.„ U kom ste mesecu ?“ – upitao je. Odmah sam po mislima počela da nedelje pretvaram u mesece, ali se tu nekako uvek pogubim. Da li sam sedmi, osmi ili peti, nikada ne znam, pa kažem otprilike. Desi se da pogodim.

„Neće vam biti lako“ – zaključuje on saosećajno. „Šta ćete ako Sergej postane ljubomoran? Znate moj unuk je peškirom davio brata iz Novog Sada, a još mu nije ni rođeni… svaka vam čast vi ste baš hrabri“

Osećam da mi se mišići lica trzaju, te pravim neku grimasu, pitajući se da li je to moglo biti protumačeno kao osmeh?

U međuvremenu Sergej staje ispred mene, raširenh nogu, onako zaštitnički, tek da pokaže da u njemu nema ljubomore, a ne, nikako on, možda neko drugo dete. Setim se kada sam imala četiri godine i kada se rodio moj brat. Koliko je traumatično za jednu princezu bilo da presto podeli sa još nekim i to nekim ko je bio potpuno pogrešnog pola, tada sam tako silno želela sestru. Zato sam rešila da kaznim mamu, koja me je u to uvalila, pa sam histerično zahtevala da i mene prepovije, kao da već nije imala dovoljno posla oko bebe. Pristajala sam da tečnost pijem samo iz flašice sa cuclom ili nikako! Deca imaju takav talenat da budu tirani svojim roditeljima.

Drugum prilikom ulazim u lift sa komšinicom koja obično puši u liftu, ali je ovoga puta izašla bez cigarete. Možda se zamislila, pa zaboravila? Ljubazno klimnem glavom i stajem naspram nje. Saginje se ona, virka, pa se iznova uspravlja, ali ništa ne kaže. Zatim ponovi proces. „ Jel to beba, komšinice“ – usuđuje je da pita. Sergej koji je ponovo pored mene se okreće i gleda me u neverici. Ima onaj izraz lica kao da bi svakog trenutka moga nešto da izvali, zbog čega bih malčice pocrvenela. Jeste,jeste, brzo odgovaram, sve se nadajući da će moj malac imati kočnicu.On otvara usta, ali srećom lift stiže u prizemlje i on istrčava napolje. Kasnije pita:„ Mama zašto to je ona teta pitala nešto što je tako očigledno? Ne misli valjda da si se ugojila?“

Baš pre neki dan ulazi u lift komšija sa ridjim debelim kučencetom.Pas me gleda, pa počinje da mi se mota oko nogu, tražeći da ga pomazim, kao što sam činila do tada. Gledam ga puna ljubavi, ali se ne saginjem, sa ovolikim stomak to je prava misija. Psi me vole, pomislih, naročito kada sam trudna. U prethodnoj trudnoći mi jedan poklonio kiflu, koju je držao u ustima, nežno je spustivši pred moje noge. Doduše tada sam bila veoma mršava, pa je valjda pomislio da je meni potrebnija. Komšija mi se obraća:„ Komšinice kako ide? „Ide, ide – odgovaram. „ Dečak ili devojčica ovog puta? „ Dečak. „ Svaka čast, samo prave majke rađaju dečake“ – dobacuje izlazeći.

Da li to znači da majka koja je mene rodila nije prava majka? – zapitah se. Ipak je ovo Balkan, gde pol igra veoma važnu ulogu, ali eto ja i dalje ne mogu da se na to naviknem. Zato kažem sebi OTPUSTI I DOPUSTI i odmah se bolje osetim. Ima tu još mnogo čega. Neko priđe pa me zagrli, neko ćuti, a ima i onih koji mi se pohvale da njihovi psi takođe čekaju bebe i da će ih uskoro odvesti na ultrazvuk, pa da to i potvrde. A opet ima i onih svetlih trenutaka koji vam oboje čitav dan, pa hodate naokolo kao da ste se napili čarobnog duginog nektara, jer ništa jače od toga i ne smete.

Jednoga jutra mi je riđokosa žena rekla da zna da će joj taj dan biti predivan jer joj je počeo sa divnom mladom trudnicom, Nju mi je došlo da zagrlim. Tako sam se sprijateljila sa liftovima, ali i sa njihovim korisnicima, jer ništa nije tako zanimljivo kao reči izgovorene izmđu spratova, čak ni prefarbani natpisi na zidovima.

 

Advertisements

OBNAŽENI TRUDNIČKI STOMAK : SLAVLJENJE LEPOTE ILI BOLESNA PORNOGRAFIJA?

16923821_10210635535339593_2018733964_n.jpg

Čekajte da li mi zaista govorimo o ovome?

Pre nekoliko dana nisam ni sanjala da se između ove dve tvrdnje može povući paralela. Nisam mogla ni da pretpostavim da se nešto ovako može nagurati u jedniu rečenicu, a da pri tom nije nekakav citat iz žute štampe. Ostaje onaj znak pitanja na kraju te rečenice, koji mi se eto danima mota po glavi, dozivajući me da se izrazim. Pa da počnem….

Pročitah negde prilično oštru kritiku na sve rastući broj blogera. Kažu danas svi pišu.Pa zar to nije predivno?. Mislim da svako treba da piše, kome su reči prijatelji. Svako treba da ima svoj jedinstven način izražavanja, svoju malu kreativnu radionicu iz koje iskaču snovi. Ne bitno je da li slikamo, pišemo ili heklamo, neko će se u tome već prepoznati. U krajnjem slučaju, a tu polazim od sebe, neki od nas pišu ono što sami treba da pročitaju.

Kreacija je prelepa, jer ništa snažnije ne pokazuje našu prirodu od nje i od tog divljeg sjaja u očima, onda kada je pustimo u svet. Da, u životu je esencijalno stvarati. Mogu to biti dela, opipljiva, materijalna, može to biti energija, jer ono što kreiramo kreira nas.

Desi se ponekad da ono što kreira neko drugi, napravi u našem biću buku, toliko snažnu i zaglušujuću, da zamuti naše vlastite misli. Naravno, rećiće te, zar je uopšte važno tuđe mišljenje? Zar je bitan njihov način izražavanja, naročito ako je grub i uvredljiv?

Rećićete :“ Glavu gore devojko, okreni leđa, idemo dalje“ i bićete u pravu. Ovo je moj način da krenem dalje.

Puno toga u ovoj priči je navažno. Tako na primer ne važno je ko je to napisao, nevažno je da li se odnoslilo na mene, možda i nije, nevažno je kome se dopalo, a kome ne. Ali ako je tako zašto se još uvek vrtimo oko toga?

Oni koji rade na sebi će potvrditi da je jedan od najvećih izazova, upravo oslobađanje od tuđeg suda i vrednovanje sopstvenog, Takođe će vam reći koliko je osnažujuće i oslobađajuće spustiti teret oštrih pogleda i dobronamerne kritike ili one druge, o kojoj retko govorimo. Jednom kada spoznamo tu širinu, veoma je teško vratiti se na staro. Međutim dogodi se da se pokrene neki stari program ponašanja i da propusti nečiju tuđu frustraciju u naš sistem. Zaboravimo na trenutak da te frustracije pripadaju njima, a ne nama i eto nekako se desi da odreagujemo.

Napisala je gnevno da su svi ti napupeli stomačići, u kojima raste novi život, lepi kada se skriveni, a bolesni kada su izloženi. Uporedila ih je sa pornografijom, zaboravljajući da su i trudnice seksualna bića, a da je prilično velika razlika između senzualnosti i pornografije. Mlada je, razumem, ali ipak je i žena, koja će se možda jednoga dana odlučiti na materinstvo, a šta tada može da očekuje?

Da će uživati i radovati se svakoj promeni? Ili da će svoju transformaciju prikrivati širokim majicama?

Pišem ovo zato što smatram da žene treba slaviti, da treba biti ponosan na sebe onda kada nam je koža zategnuta preko čvrstih mišića, ali i onda kada se rasteže i širi da bi u našoj utrobi raslo nešto dragoceno. Ako u nama raste život zašto bi se skrivale i sramile, kad umesto toga možemo da se osećamo kao boginje?

Vidite u trudnoći su osećanja najvažnija. Ne toliko kako izgledate. Kažu mi da se fizički nisam promenila, a ja se nasmejem. Najveće promene su one unutrašnje. Ako se stidite sebe, nećete moći da se povežete sa svojim detetom, a to je ono što mu je najpotrebnije. Prihvatanjem sebe, prihvatate i ulogu majke. Shvatite da je trudnoća jedinstven period u životu, sve što osećate u jednom trenutku više nećete, a to važi jednako i za uspone i za padove. Po rođenju deteta započinje neka druga priča.

Uživajte u svojoj trudnoći, veličajte je, slavite, prenaglasite. Ako su vaše bake ćutale tokom svog iskustva, čekajući da bude gotovo, vi progovorite glasno. Idite ne jedan, već milion koraka dalje. Vreme je da se nešto promeni, vreme je da se promenimo mi.

Divne kretorke života, budite raskošne. Zaboravite na stomake koji stidljivo proviruju ispod širokih slojeva tkanine, posedujte svoju ženstvenost. Da nije vas , ni drugih ne bi bilo. Ovo nije vreme za skromnost, ovo je vreme za slavlje sopstvene celovitosti. Ne zaboravite dok se slikate u toaletima napućenih usnica, da naša tela nemaju samo estetsku funkciju, već i onu drugu funkcionalnu. Objedinite obe. I na kraju, da kažem još i ovo. Divno je izraziti sopstveno mišljenje, ali je još divnije učiniti to na način koji ne umanjuje nečiju tuđu vrednost. Žena ženi treba da bude najveća podrška. A što se pornografije tiče, to je neka potpuno drugačija priča.

DUHOVNI RAST U TRUDNOĆI

16652395_10210524298358738_213806437_n.jpg

Kada ste trudni svakoga jutra se budite sa novim telom. Dok skidate pokrivače sa sebe pitate se koliko će vam vremena baš toga dana biti potrebo da iznova pronadjete ravnotežu i da se na nju naviknete?

Narednog jutra proces ponavljate, kao što perete zube, češljate kosu, oblačite se, samo što unosite izmene. Zapitate se, podstaknuti novonastalom situacijom: ako svakoga jutra mogu da prilagodim moje telo da istu aktivnost obavlja na drugačiji način, šta još mogu da uradim drugačije?

Trudnoća je period suptilne transformacije, period prilagodjavanja. Živite na jedan način u jednom telu, sa glavom punom istovetnih misli, a onda shvatite da se menjate. Izoštre vam se čula, pa lako namirišete trag belog luka i po koji gutljaj rakije u nečijem dahu. Čujete zvuke koje ranije niste primetili, a koža vam postane osetljiva na dodir da malo jači stisak ruke postane vrhunska grubost. Promeni vam se percepcija i sada vam se čini da svuda oko vas koračaju trudnice ili plaču mala deca. Ono što primećujete dobijate. Uvek je tako.

Dok lagano hvatate svoj ritam, postaje jasno da će vam za ovu avanturu biti neophodna fleksibilnost i tu većina nas poklekne. Znate ono, vaša sestra je kroz trudnoću prošla ko bos po trnju, pa vi sada očekujete isto? Naslušate se svega, ponešto pročitate, pa vam se sve čini da znate šta da očekujete, a ne znate. Niko to ne može da zna.

Kažu ni jedna trudnoća nije ista i ne šale se. Nismo u mogućnosti da sudimo na osnovu sopstvenog proživljenog, a zamislite tek kako će nam tudje iskustvo biti nerazumljivo? Vratimo se na fleksibilnost. Zaboravimo ono što smo nekada bile i budimo ono što smo sada. Da sam to znala na početku moje druge trudnoće sve bi bilo jednostavnije.

Prva trudnoća je od mene zahtevala tek minimalne korekcije života na koji sam navikla, pa sam logično to očekivala i od druge. Dok sam u prvoj neprestano bila u pokretu, uživajući u raznovrsnoj hrani, drugu sam započela pritisnuta teškom mučninom, gadljiva i iscrpljena. Ležala sam u krevetu ravnog stomaka pitajući se da li sam bolesna ili trudna? Energičnoj osobi stanje mirovanja ume da padne zaista teško, što je samo dokaz da nam upravo to i treba, ako tragate za dokazima.

Shvatila sam da kolike god da su promene na telu, još su snažnije one unutra, a one mogu biti veliki dar, ako naučimo da plovimo sa njima. Period trudnoće, pa kakav god da je je period primanja blagoslova i pri tom ne mislim samo na malo ljudsko biće koje raste u nama. To je period visokog prilahodjavanja i neprestanog učenja kako da iznova uhvatimo balans, što je smatram veoma moćan način da demonstriramo sopstvenu moć

Koračamo mirno sa promenama, obuzete dubokim prihvatanjem, dok sve vreme ubiramo ono najbolje od iskustva. Zapitajmo se kako negujemo sebe, tokom ovog dragocenog perioda? Ostavimo po strani razne kremice protiv strija i namirnice bogate svim onim što nam je potrebno, već kako negujemo našu dušu, esenciju onoga što jesmo?

Mene je odgovor zaprepastio. Kada je postalo jasno da nisam u mogućnosti da iskopiram prethodnu trudnoću, sebe sam osudila. Sve se na neki način osećamo pomalo izolovano i neshvaćeno, jer samo mi istinski znamo kroz šta prolazimo, a ja sam taj osećaj uvećala distancirajući se od sebe.

Srećom nije potrajalo. Ubrzo sam shvatila tu potrebu da se iznova prilagodim ritmu, da tečem s njim, da budem fluidna umesto da snažno pružam otpor onome što mi ne odgovara. Umesto da se posvetim fitnesu, koji me je iscrpljivao, odabrala sam jogu koja me je negovala i vraćala mi energiju za uzvrat. Prekinula sam da se poredim sa trudnicama koje su u 31. nedelji skakale i plesale, sa onima koje su olako izlazile na kraj sa decom koju već imaju, sa onima koju su čitavu trudnoću prošle bez suzica i jednostavno prihvatila ono što jeste. Svakoga dana iznova.

Shvatila sam da je trudnoća cirkulacija jedne vrlo moćne energije. Shvatila sam da je sa duhovne strane poput razgranatog drveta mogućnosti i da je izbor naš. Da li ćemo ostati u jednom polju ili ćemo se kretati? Kažu nam da je kretanje veoma važno za jednu trudnicu, ali nam ne kažu da se to ne odnosi samo na ono fizičko. Podjednako je važno rasti kroz ovu transformaciju i transformisati se, jer više nikada nećemo biti iste. Čemu onda pokušaj povratka na staro?

Samo ja znam kako da budem ja

16468869_10210466063022891_1183616198_n.jpg

Slobodna sam da budem ono što jesam. Ne zbog toga što me uglavnom okružuju oni koje me podržavaju ( mada ni to nije na odmet 😄), već zbog toga što sam sama sebi dala dozvolu.
Bilo je toga i ranije. Reči hvale i podrške, topli zagrljaju puni razumevanja, sjaj u očima prilikom slučajnih susreta i čitavi slapivi podrške, ali to nije imao ko da prepozna.
Sumnja, nepoverenje i taj strah da se ne iskažem, jer ako to učinim biću ranjiva, bili su čitav moj svet. Mislila sam da kada jednom pokažem ko sam, svi drugi će moći da vide ono što vidim samo ja: da nisam dovoljno dobra.
Teško je bilo postojati tada u toj izvrnutoj, teskobnoj dimenziji, te nije bilo druge nego da potražim izlaz.
Iz prve sam ga pronašla u rečima koje su tekle sa usana drugih,a koje su mi tako bile potrebne da čujem, ali se taj osećaj nije zadržao. I dalje sam imala utisak da tumaram po mračnom lavirintu sopstvenog srca, neprestano udarajući u zidove.
Onda se nešto dogodilo, malo po malo korak po korak i moj se lavirint zasvetleo. Prvo je došlo olakšanje, a zatim i jasnoća. Svaki naredni korak bio je praćen njom. Lavirint je postao uzana stazica, pa šuma, a kasnije polje čiste mogućnosti.
U redu je da budeš ono zašta si rodjena da budeš – došlo je iz dubine mog bića. Prvo kao šapat, a kasnije kao vrisak : PROBUDI SE! PROBUDI SE!
Nije isto svet gledati očima nedostataka i očima punoće shvatila sam. To je kao da posmatramo dve različite stvarnosti.
Ostala sam u onom svetu gde sam se osetila slobodno.
Dozvolila sam sebi da se iskažem, ne razmišljajući o tome da li ću biti prihvaćena ili ne. Uvek postoje dve strane. Shvatila sam da jedino mogu da postojim u svetu gde je moje srce otvoreno i obasjano svetlom sopstvenog prihvatanja.
Da bih postala ono što jesam, morala sam da zaboravim na ono što sam bila.
Proces još uvek traje i verujem da će trajati koliko i sam život, jer dodju oni dani kada ponovo prošapućem: u redu je da budeš ono što jesi. Ili zavrištim…ali ono što sada znam je da sam rodjena slobodna. Toliko slobodna da mogu da izaberem okove.
Nekada sam se čvrsto držala za njih, bili su olovni, a sigurni, a sada se čvrsto držim slobode.
Samo ja znam kako da budem ja.

Toplo srce

16401979_ s2--f.jpg

Zima je stegla samo srce grada, ali su srca ljudi ostala topla. Hodamo  po ledu, ne odižući stopala, prihvatajući ruke potpunih stranaca, onda kada tako izdajnički izgubimo ravnotezu i pojurimo ka tlu. Iz usta nam kulja topla para podsećajući nas da ima još toplote u nama i u našim svetovima. Teško ju je spaziti, sada kada se čitav predeo pretvorio u čistu belinu, počevši od belog neba, belog snega, bele magle koja nas danima obavija poput kaputa, ali je tu za sve koji gledaju. A njih ima.

Povremeno podižemo poglede kao ogolelim granama drveća posadjenog duž puta i kao u nekakvoj bajici ugledamo ih bele, posute kristalima, koje povremeno vetar oduva po našim licima, terajući nam pahulje u oči.

Tako je utešna pomisao na dom.

Na promrzle ruke koje skupljaju toplinu iz šoljice kafe koja se puši i hladna stopala koja se pribijaju uz nečija, poput mladučenta koje traži toplinu majke.Da, lepo je izložiti se prirodnoj sili, dovoljno moćnoj da nas razori, a zatim se skloniti sa druge strane prozora i posmatrati sav taj zaleđeni svet. Kako ne ostiiti zahvalnost?

Međutim, reči koje ispisujem na ekranu ovoga puta me vode na drugu stranu. U njima ima tuge, ali ima i lepote, jer je samo njeno središte zauzima jedno srce. Veliko toplo ljudsko srce, koje pršti od ljubavi.

Ima jedno naselje u našem gradu. Prostrano, prelepo, bezbedno. Tu sam odrasla, a sad  tu raste moj sin. Od svih delova grada, rekla bih da je taj najveseliji, jer na tim betonskim stazicama oivičenim travom, koju sdada prekriva sneg, ima najviše dece. Ta deca, uključujući i mog sina, uopšte ne žive tu, ali dolaze kao magnetom privučeni, jer im taj prostor udaljen od saobraćaja i prepun roditeljskog odobravanja, daje nešto najdragocenije, a to je osećaj slobode.

Za decu je tamo svaki dan praznik.

Posmatram zelene, žute i crvene zgrade, kako izranjaju iz tla poput čudesnih planinskih masiva, prkoseći bojom spram, beline. Nenametljive su, ali opet prisutne, poputtihih stražara našeg detinjstva. Na mestu gde stojim, nekada su trčali konji, a sada se igraju deca.

Od jednom shvatam koliko je prethodni trenutak  bio ispunjen tišinom sad kada je ona narušena. Čudno je to, kako neke stvari primetimo tek kada bez njih ostanemo. Nedaleko od nas skupila se grupica ljudi, pojačana grupicama dece. Nešto nas vuče na tu stranu. Da li je energija ili puka ljudska radoznalost?

Uglavnom, vidim ljude kako se smeju, a zatim podižu  glasove i ljutitnja koja navire seče vazduh, poput oštrog parčeta leda, nemilosrdno, neumoljivo. Ugledam zatim četiri malene kuždrave loptice, koje migolje i posrću između njih. Moje dete ciči i raširenih ruku trči ka njima. U trenutku mi se čini da su mu ruke dovoljno velike da zagrli četiri crna šteneta i da ih u svom zagrljaju utopli. On se zatim baca na kolena i počinje da puzi na sve četiri ne bi li im bio bliže. Pridružuju mu se i druga deca i uskoro se salve smeha izdižu sve do belog neba, koje sada izgleda kao da se raduje. Ništa brže i učinkovitije ne dopire do samog centra Univerzuma, od dečijeg smeha.

Sa druge strane, odrasli su ljutiti. Neko je toga dana doveo četiri mala šteneta, a zatim ih tu ostavio.

Hladnoća ljudskog srca čini da se zima još više uvuče u moje kosti, te navlačim šal preko lica  i guram glavu dublje u okovratnik jakne.Deca se i dalje zabavljaju, ali sve češće podižu radoznale oči, ka odraslima, hvatajući obrise izgvorenih reči. Neke su im razumljive, a neke jednostavno ne mogu da pojme.

Neko progovara :„ Nemaju šansu da prežive, tako maleni, na ovako niskim temperaturama…“ i svi razumemo. Oblak tišine i tuge  nadvio se nad nama. Često to biva u životu. Sreća nikada nije u potpunosti razdvojena od tuge, jer ta su osećanja samo druga strana iste medalje. Ponekad sa naših grudi sija jedna, ponekad druga.Olakšanje je što tu medalju uvek možemo okrenuti.

Ljudi vrlo brzo sa besa prelaze na akciju. Počinju da se dogovaraju ko će koje kučence da prihvati. Trojica ljudi na veliko dečja razočaranje uzimaju male mrvice u naručje i menjaju im sudbinu. Ceo taj prizor posmatra jedan radnik gradske čistoće, koji odlaže kantu za smeće koju je praznio i prihvata četvrto kučence, uz komentar da će ga žena izbaciti iz kuće. Na to se svi nasmejemo. Deca su srećna i ljuta u isto vreme. Zaboravljamo mi to. Svu tu kompleksnost naših osećanja. Sve svodimo na jednu bizarnu jednoličnost, na dosadnu linearnost, gde može da postoji samo jedno osećanje ili drugo. Deca znaju da nije tako.

Od jednom osetim potrebu za ušuškanošću, te lagano koračamo ka stanu gde žive moji roditelji. Dete veselo trčkara ispred nas i zastaje na parkingu, ispred crnog automobila koji pripada mojim roditeljima. Ponovo se baca na kolena i viri ispod automobila. Odjednom se uspravlja, gledajući nas najmilijim pogledom, izgovara : „ Evo je još jedna kuca“

I zaista već u narednom trenutku se čuje sićušan lavež.Blago se saginjem i vidim crne šapice, koje se naizmenično podižu sa smrznutog tla.

Znam kako će ova priča da se razvije.

Kučence  postepeno stiče poverenje i na kraju dolazi do mog sina, koji širi ruke i nežno ga privija uz sebe.Vidim svu lepotu njegovog nežnog srca.

Stvorila se neraskidiva veza između dečaka riđe kosice i širokog osmeha i male ženkice, koja je odmah dobila dva imena. Jedno je Flekica, a drugo Srećica.

I ko sada može dečaku da oduzme njegovu Srećicu?

SVE NIJANSE TRUDNOĆE

 

16326932_10210399351915155_272893770_o

„Mislila sam da će ovo biti holistička trudnoća“- uzvikuje moja prijateljica, tri nedelje trudnija nego ja.

„ Očekivala sam da budem opuštena, mirna, neprestano sa osmehom…..umesto toga sam uplašena. Ne mogu da spavm, budim se u sred noći izmučena, svi mi daju kojekakve savete, koje uopšte ne tražim, a ja se pored svega osećam tako izolovana“ – završava ogorčeno.

Njene reči me navode na razmišljanje. Setih se samo početka moje trudnoće i kako sam prespalvala noć, tek nakon što mi je doktor na ekspertskom ultra zvugu saopštio da je beba savršena.Svaki deo mog bića je to uveliko znao, ali sam sada shvatam, dozvolila da mi više od mog osećaja, bude važnije mišljenje stručnjaka, koji samo u teoriji zna kroz šta prolazim. Zašto sam izdala sebe zapitala sam se i još važnije šta je potrebno da bih se iznova povezala sa svojim unutrašnjim bićem?

Odgovor je brzo stigao. Potrebno je da odbacim strah.

Mislite da je trudnoća  blaženo  stanje za se nas, razmislite ponovo, jer na dostizanju blaženstav se i te kako radi. Istina trudnice imaju dobru polaznu osnovu, naročito ako su trudnoću planirale i ako su se za nju pripremale, ali vrlo brzo bivamo uvučene u snažnu centrifugu prestrašenosti i ranjivosti, a sa tim treba izaći na kraj.

„ Nemoj da trčiš, nije dobro za bebu“ – panično viče moja mama za mnom. Zastajem i dopuštam joj da umesto mene stigne mog skoro sedmogodišnjeg nemirka, koji razdragano klizi na samo njemu poznatu stranu.Sada sam zbunjena. Zašto se odjednom ponašam tako poslušno, kada sam i kao dete uvek činila ono što mi se činilo logičnim, a ne ono što se od mene zahtevalo?

Čemu tolika promena? Zašto sam se istog trenutka ukopala u mestu? Možda zato što verujem mojoj majici, koja je rodila i odgajila dvoje dece, pa ima više iskustva nego ja?

Ne, već iz straha. Samo je strah mogao da zaustavi aktivnog fitnes instruktora i trudnicu, koja vežba i u tome uživa kroz obe svoje trudnoće. Starh od ne daj Bože, najgori strah od svih.

Drugom prilikom, tata m pruža nekakvo žuto- zelenkasto voće, sa sitnim semenkicama , nešto što nikada pre nisam probala, a ja koja obožava da isproba nove stvari, odbijam. Tata me gleda u čudu. Kažem : „ Dok ne proverim šta je to ne smem…možda nije dobro za bebu…“

Na kreju se ispostavilo da je to bila jedna egzotična, ali sasvim bezopasna marakuja u kojoj sam propustila da uživam, zbog opreznosti?

Ne , već iznova iz straha.

Kažu nam u trudnoći treba da jedemo malo više, bogatije i raznovrsnije, ali kada se u to upustimo shvatamo da nikada nismo imale više ograničenja, nego u ovom periodu blaženstva.Biljni čajevi koje smo do tada ne smetano konzumirale od jednom postaju zabranjeni. Životinj i mala deca postaju izvor virusa i zaraze , a spavanje na leđima opasno kako po mamu, tako i po bebu. A ovo je samo početak, jer kako trudnoća odmiče doktori ne propoštaju da nam saopšte da i ako imamo savršenu trudnoću, rizik uvek postoji, jer kako je moj doktor voleo da istakne tokom moje prve trudnoće : „ U sekundi se sve promeni.ˇ“Koliko trudnica žive svoje trudnoće u strahu od te jedne sekunde. Nije jednostavno, nemati mogućnost da se opustite, a opet vam kažu da morate, jer stres nije dobar za bebu.

Drage moje, koliko su naše trudnoće pune suprotnosti i ako dozvolimo da se odomaćimo između njih, čeka nas vrlo izazovan period. Dugujemo sebi i našim nerođenim anđelima da se oslobodimo.

16295295_10210399355875254_160605231_n.jpg

Za početak hajde da se vratimo sebi. Šta je to što mi osećamo? Šta se to krije u našim srcima, ispod debelih naslaga straha?

Rekla bih ljubav u svom najčistijem obliku.Ako su naša tela kadra da stvore život bez našeg uplitanja, čemu onda nepoverenje?

Meni je ova misao donela olakšanje. Shvatila sam da svi razlozi za nepoverenje dolaze izvan mene, doke je u meni veliki dokaz sigurnosti i mira. Moje telo to može!

Zato sam rešila da mu to i dozvolim, jer naša tela uglavnom reaguju na sadržaj naših misli i nije svejedno da li ih hranimo energijom straha ili energijom vere. Svakako trudnoća nije bez razloga nazvana drugo stanje, te je s toga nekakva opšta imformisanost neophodna. Korisno je upoznati se sa promenama kroz koje prolazimo,  da bismo izvršile potrebne korekcije.

Pustimo medije i holivudske dive, koje se slikaju obnažene svega nekoliko nedelja nakon porođaja. Setimo se da njih ipak prati tim stručnjaka i marketing eksperata i umesto toga budimo sami svoj stručnjak.

Niko nam bolje od nas samih ne može reći da li nam određeni program vežbanja prija i da li je hrana koju unosimo odgovarajuća za nas. Sve smo drugačije iako prolazimo kroz istu transformaciju. Počnimo da obraćamo pažnju na to kako se osećamo. Prilagodimo se. U trudnoći imamo dobre dane pune energije i one manje dobre.Bitno je ići sa tokom, a ne protiv njega.

Informišimo se, ali odbacimo potrebu da panično kontrolišemo svaku namirnicu, koju poželimo. Jedna poznanica mi se požalila da je tokom svoje trudnoće uglavnom jela ajvar i džem, koje je napravila njena majka, jer je samo u to mogla da se pouzda. Izbegnimo krajnosti, tako što ćemo se prilagoditi.Nisu naše fizičke promene te koje nas čine izolovanim, već ono što se dešava unutra.

Hajde da se zapitamo, šta je to što nam prija u trudnoći, šta čini da se osetimo dobro?

Ako damo sebi dozvolu da ne te stvari obraćamo više pažnje, promeniće se ono što osećamo.

Meni pomaže pisanje. Nijedan proces mi nije moćniji, jer tako mogu sebe da izrazim, ali da razumem.Za nekog drugog to može biti šetnja ili razgovor, možda lagani ples uz omiljenu pesmu ili pevanje. Nađimo ono što nampomaže da iskažemo ono što osećamo, tako nećemo morati sve da držino u sebi.

Odbacimo stereotipe, svako je drugačiji. Moje dve trudnoće gotovo da ne liče jedna na drugu i to je u redu. U prvoj sam bila prestrašena i energična, a u drugoj opuštenija i mirnija.

Zaboravimo na koncept holističke trudnoće, jer drage moje dokle god ste u skladu sa sobom i dokle god negujete poverenje prema sebi i svojim telima, vi ste već na tom putu.

I na kraju, ne mogu da se otmem utisku da i pored svih uspona i padova trudnoće,  mi jesmo blagoslovene, jer u ovom trenutku u našim telima raste novi život.

Sundjer za osećanja

 

sunny-forest-road-wallpaper_300d5.jpgJedna od najlakših stvari za mene je svest o tome kako se osećam. Oduvek sam to znala. Šta više dok prebiram po sećanju, ne mogu da se setim kada toga nisam bila svesna. Mogu da se prisetim nekoliko situacija kada sam bila zbunjena, ali to nikada ne bi potrajalo. Nisam mogla da razumem, kada neko ne zna kako se oseća, jer meni je to bilo uvek distupno. Naravno, najbolje shvatamo ono kroz šta sami prolazimo, dok sa ostalim stvarima dobijamo samo mutne obrise.

Vremenom sam shvatila da sam energetski osetljiva. Mnoge stvari sam doživljavala lično. Često bih plakala i bila povređena, ali sve to nije imalo toliko veze sa mnom. Govorili su mi da sam osetljiva i krhka i da treba da ojačam, ali mi time nisu pomogli. Naprotiv, osećala sam se kao da mi nešto fali, da sam pogrešna. Takvo stanje je potrajalo godinama.

Onda sam u jednoj knjizi Dorin Virtju pročitala za energetski senzibilne ljude i ne samo da sam se zainteresovala za ovu temu, već sam osetila olakšanje. Ima još ovakvih kao što sam ja!

Kako je to Dorin opisala, energetski senzibilni ljudi jasnije osećaju ne samo svoja osećanja, već i osećanja drugih ljudi i ta osećanja često prihvataju kao svoja. Sada sam razumela zašto osećam sreću sa srećnim ljudima, a zašto se skupljam i zatvaram u dodiru sa tudjim besom ili tugom. Bilo je kao da sam sunđer, koji upija sve energiju sadržanu u osećanjima u mojoj okolini. Uvek sam to radila. Svaki put kada sam u gužvi osećala sam nelagodu. Previše interakcija sa ljudima me je iscrpljivalo. Sećam se da smo moj suprug i ja jedne godine otputovali u Rim, a ja sam samo želela da spavam i izolujem se. Srećom našla sam snagu u sebi da to ne učinim.

Još uvek sam takva, osetljiva na osećanja, ali se više ne trudim da to promenim. Shvatam to kao dar, jer nema osećanja koje ne mogu da iskažem ili objasnim, te ona ne ostaju zatrpana u meni, preteći da me jednoga dana unište. Sada ih prihvatam i razumem, jer prihvatam i razumem sebe. Ne moram da se menjam i popravljam, jer nisam pogrešna i slomljena. Osećanja mi pomažu da pišem, jer prvo osetim emociju, pa tek onda nastane reč. Znam da ono neprijatno što osećam nije moje prokletstvo, već jednostavna poruka mog višeg ja da se centriram i uskladim. Usvojila sam malu naviku da neprestano sebi postavljam pitanje da li je ono što osećam moje ili nečije tuđe? I to mi mnogo pomaže, jer znam na koju stranu treba ići. Biram ljude koji ulaze u moj intimni prostor, i to činim kao izraz ljubavi prema sebi.

Slušam sebe i istinski uživam u vremenu koje sa sobom provodim. Nasmejem se kada se prisetim da sam nekada tako zamišljala dosadu. Krećem se kroz život svojim ritmom i vršim korekcije tamo gde je potrebno. U stvari kada bolje razmislim, ništa se nije promenilo i dalje zaplačem i naljutim se i dalje se smejem glasno, ponekad proderem. Ono što je drukačije je da je otpor zamenio prihvatanje, a poricanje razumevanje. Sada prihvatam ovo kao blagoslov, jer ne samo da neprijatno osećam, malo jače, već i ono prijatno poput radosti i sreće ima skroz drugačiju dimenziju.